Како је ова света икона проглашена чудотворном и названа Акатистном, постоји у светом манастиру Зографу следеће писано предање:

Пре несрећног исхода Флорентинског сабора, запад се свим силама трудио да привуче себи политичким превирањима узнемирен исток. И сам византијски цар Михајло Палеолог је томе умногоме допринео. Ослепивши Јована Ласкара и отевши му престо, он се намерачио да испуни обећање које је дао папи Григорију X. Све се то догађало у XIII веку.

Тадашњи патријарх Јован Век је, сагласивши се са отпадничким ставом и циљем автократора, потчинио Источну Цркву римском трону на другом сабору у Лиону, што је имало катастрофалне последице за Источну Цркву. Јер, латини су преокретали православне у иноверство не снагом јеванђелске речи, већ голим сечивом, насиљем и мучењима. Хиљаде жртава пале су под њиховим мачем ради чистоте православља. Како се Света Гора увек борила у првим редовима чинећи ослонац страдајуће Источне Цркве, у жељи да униште тај камен темељац Православља, латини продру и на Атон, уверавајући речима, поткупљујући новцем и обећањима, принуђујући претњама и мучећи до смрти, како би и на Светој Гори признали власт римског папе. Неколицина плашљиваца им се тада приклонила привучена новцем или страхујући од казни и смрти, и одрекла се вере отаца својих. Велика већина међутим, платила је крвљу исповедање своје вере. Тада су нажалост лавра и манастир Ксиропотам пали и одступили од учења светих отаца, примивши са почастима и сужањским страхом западне догмате.

Али, Господ је казнио манастир Ксиропотам да би се остали утврдили у православној вери, и то на следећи начин: док су ти несрећни монаси саслужавали са католицима литургију, зидови и бедеми манастира су се из темеља затресли и срушили, тако да су под рушевинама нестали многи Латини, али и отпали и са њима се сагласивши монаси. Пошто ни мало не обратише пажњу на ово знамење и осуду са неба, они који су преживели катастрофу се разјарени раштркају по читавој Светој Гори у потрази за новим жртвама.

У та страшна времена, близу манастира Зографа подвизавао се један монах, који је више пута дневно читао Акатист пред овом светом иконом. Једног дана, док је са његових усана непрестано одзвањала Архангелска песма похвале Пресветој Богородици Марији, одједном се из ове свете иконе зачују следеће речи: “Не бој се, него брзо иди у манастир и поручи братији и игуману да су непријатељи моји и Сина мога веома близу. Нека се дакле они који су слаби духом са стрпљењем сакрију док не прође искушење, а неустрашиви нека остану у манастиру. Иди дакле брзо!” Послушавши глас и вољу Пречисте Дјеве, старац изађе из келије и запути се што је брже могао у манастир. Но, стигавши пред манастирску капију, он угледа ону икону Мајке Божје, пред којом је претходно читао Акатист и из које је чуо глас, како стоји над капијом манастира. И припаднувши јој са умиљењем и благочешћем, он је узме и оде код игумана. Када су чули да се приближава опасност, братија се веома узнемире. И они слабији међу њима одмах се сакрију у брда и пећине, а двадесет шесторица монаха остану заједно са игуманом у манастиру и затворе се у пирг, ишчекујући своје непријатеље и мученичке венце.

Нешто касније стигли су и латини, који су их најпре свом снагом своје западњачке красноречивости молили да им отворе капију и да признају папу за главу васељенске цркве, обећавајући милост самога папе и обиље злата заузврат. А монаси им са пирга довикну: “Ко вам је рекао да је ваш папа глава цркве? Одакле вам такво учење? Код нас је Христос глава Цркве! Милије нам је умрети, него допустити да се ово свето место оскрнави вашим насиљем и тиранијом. Не отварамо капију манастира! … Идите одавде!” Тада им побеснели латини одговоре: “Дакле, умрећете!!” И скупивши одмах мноштво сувог грања, они запале ватру у подножју пирга. Винувши се у висину, пламен се разгори а монаси, не одступивши у својој духовној смелости, славећи и благословећи Господа и молећи се за непријатеље своје предадоше у миру своје чисте душе Господу 10. октобра 1276. године.

У манастирском рукопису и у бугарском часослову уписана су и имена ових победоносаца и преподобномученика.

Света икона из које се зачуо Богородичин глас налазила се у пиргу заједно са преподобномученицима, али је касније пронађена међу рушевинама читава, нетакнута ватреном стихијом.

У знак сећања на ово чудо, икона је постављена у храм Успенија Пресвете Богородице на иконостас, на место на коме обично стоји икона Христа Сведржитеља. Пред њом непрестано гори једно кандило, у миру ширећи пред лицем Благодатне Дјеве и Богомајке слабуњаву, али вечну и неугасиву светлост. Ова света икона је доста тамна и изгледа као да је рестаурирана. Бугари монаси зову је “Херово” (“Радовање”), па и само место на коме је старцу чудесно објављено откривење, данас се тако зове. Још је зову и “Пројављена”.

Уместо молитава за причест, на светим литургијама које служе у овом параклису бугарски монаси читају пред овом иконом Акатист.