Богородица Ктиторка

   Повест о овој чудотворној икони указује на следећи далеки догађај:

У једном од својих силовитих налета, Арапима из Сирије пошло је за руком да заузму Крит и Сицилију и мноштво мањих острва. Неки од њих стигли су и до манастира Ватопеда у намери да га опустоше. Њих је међутим издалека угледао и предухитрио ватопедски олтарац, који је успео да сакрије Часни Крст и једну чудотворну икону у бунар светог престола. Поставивши пред иконом упаљену свећу, он је вешто покрио бунар грањем и камењем, а затим побегао у шуму да се сакрије. Но, варвари га сустигну и заробе, те заједно са осталима одведу на Крит, опустошивши манастир и похаравши што су стигли од скупоцених црквених сасуда.

Вративши се из метоха и видевши опустео манастир, преостала братија се веома ражалосте, али ипак остану у њему. Тако су живели док им се нису придружила три брата, Атанасије, Николај и Антоније. Сваки од њих донео је по 3.000 златника и са тим новцем манастир је постепено обновљен, а они су остали у њему примивши монашки постриг. И угодивши Господу својим житијем, у миру се упокоје.

Много година касније цар Никифор, ктитор велике лавре, послао је велику војску на ослобођење Крита. Победивши Божјом помоћу, они варваре посеку а утамничене хришћане ослободе. Међу ослобођенима нашао се тада онај ватопедски монах који је раније сакрио ову свету икону.

Вративши се у манастир и угледавши братију, он није могао да препозна ниједног од њих. Но, поклонивши се свима редом, он им исприча како је сакрио у олтарски бунар Часни Крст и свету икону Богородице Ктиторке. И доиста, братија отворе бунар и пронађу сакривене светиње, које су чудесно стајале усправне на води,  док је свећа још увек горела. Тада су икона и крст извађени оданде и постављени на своје пређашње место.

Од тада се у знак сећања на догађај сваког понедељка после вечерње службе служи свечани молбени канон Богородици, а сваког следећег дана, дакле сваког уторка, свечана Божанствена литургија у Саборном храмуса кољивом.

Овај редовни и непрестани празнични помен очуван из нараштаја у нараштај у низу од десет векова, сведочи и потврђује истинитост овог догађаја, који је остао дубоко урезан у традицију светог манастира Ватопеда.

А свећа која је неугасиво горела пред иконом Мајке Божије Ктиторке, до данас без престанка гори са десне стране ове свете иконе, јер монаси стално додају восак. Поменути монах, јерођакон по чину, задржао је своје старо послушање олтарца. И поживевши још неко време, упокојио се.

Ова света икона данас се налази у Саборном храму на горњем трону, а Часни Крст по обичају иза светог престола. За тај крст кажу да га је Константин Велики Равноапостолни начинио према образу крста виђеног на небу, због чега се и зове крст цара Константина. А икона пресвете Богородице зове се по свом месту и Олтарка.

У манастиру Ватопеду литургија се служи у Саборном храму само на Васкршње и празничне дане, а обичним данима увек се служи у параклисима. У Саборном храму читају се јутрење, вечерње и повечерје. Ово посебно величанство и тежина Саборног храма је у свему најсвечанија, јер се у њему доиста служи само на Владичанске и друге празнике, те се зато назива храмом “Господњим”, према типику древних општежитија и сихастрија (келија-посница).