Знаменити византијски химнограф Јован Кукузел, по коме је ова чудотворна икона добила име, вукао је порекло из сиромашне бугарске породице. Надимак Кукузељ добио је још у школи од својих вршњака. Отхранила га је и васпитала самохрана мајка (пошто је доста рано остала удовица), па би мали Јован на питање које му је омиљено јело, увек одговарао: “кукија и зеље”. Тако је потоњи песник и велики слаткопојац добио надимак Кукузељ.

Јован Кукузељ рођен је у Драчу у XII веку. Похађао је цариградску Царску школу, где је захваљујући свом звонком гласу, природној лепоти и надарености придобио благонаклоност самога цара Комнена и читавог двора. За кратко време он је надмашио своје вршњаке у учењу и најзад постао једини дворски појац. Због његовог слаткозвучног гласа и честитог држања сви су га волели и ласкали му, и у свакој прилици се старали о њему. Но, и поред свих овоземаљских блага, Јованово срце повијало се под бременом дубоке и неисказане туге и одвратности према свакој сласти тог узалудног живота. Због тога се Јован жалостио и патио. И поред најживљих и најслађих надања која сваки младић гаји за своју будућност, он се све више жалостио не могавши наћи некога коме би поверио свој немир и тугу, ко би саучествовао у његовој жалости и утешио га својим саосећањем. Још се више ражалостио када је сазнао да цар жели да га ожени супротно његовој вољи. То га је толико погодило, да је одлучио да неодложно напусти Цариград и сакрије се далеко у пустињи. А Бог који све надгледа, видевши чистоту његове намере и мисли, благоизволи да му помогне у њиховом остварењу…

Када се дакле овај љубитељ девствености Јован бејаше уморио од царских величина, и када мишљаше о напуштању двора, дође у Цариград неким послом игуман Велике лавре са Свете Горе Атонске. Угледавши по Божијем благовољењу старца, Јовану срце поскочи од радости и толико га са радошћу и благошћу заволи, да му открије своје мисли и одлуку, тражећи од њега савет. Стари игуман не само да је похвалио младићеву одлуку, него му је дао и благослов.

Тако Јован скоро одмах по старчевом одласку из Цариграда кришом напусти двор и ушавши као странац на Свету Гору, стигне пред капију Велике лавре. На вратарево питање ко је, одакле долази и шта жели, Јован одговори да је човек сељак, пастир, и да жели да постане монах. Вратар му каже да је млад, а он му са смирењем одговори: “Благо човеку који носи јарам свој од младости своје”, усрдно га замоливши да га најави настојатељу. Вратар му учини по вољи, обавестивши игумана и братију о његовом доласку. Братија се ваистину обрадују, јер потребоваху једног таквог човека да води бригу о јарцима.

И тако игуман прими Јована и приброји га братији манастира, начинивши га монахом. Да му послушање да чува у брду манастирске јарце. Богобојажљиви музичар Јован веома се обрадује свом новом послушању, изашавши са малим стадом у атонске пустиње, где му најдража делатност бејаше безмолвије.

За његово бекство се наравно врло брзо прочуло по двору. Глас о нестанку царског миљеника стигао је до самога цара, на шта се он веома растужио и одлучио да пошаље људе у градове и пустиње у потрагу за њим. Јован међутим под Божјим покровом остане потпуно заштићен, иако су цареви изасланици стигли и на Свету Гору, па и у саму лавру светог Атанасија.

Тако Јованово време протицаше у миру, неисказаној радости и задовољству. Једног дана он сеђаше чувајући своје стадо, обузет мислима о свом пређашњем животу. Срце му бејаше испуњено осећањем захвалности према Богу и Његовој Пречистој Мајци због Његовог благог промисла. Мислећи да нема никога у тој пустињи и да га нико не чује, он почне по свом обичају певати божанствене химне и његов ангелски глас разлегне се по околним брдима, винувши се у мелодичним одјецима под пусте врхове Атона. Задуго он појаше скрушеног срца и испуњем духовном радошћу, не видећи и не знајући да га један пустињак слуша, сакривен у оближњој каменој пећини на месту стрмом и скоро непроходном. Јованова песма толико дирне у срце оног великог тиховњака, да му ударе сузе на очи и у његовој скрушеној души роди се неко умиљеније и радост, те док Јован појаше, старац без престанка посматраше дивећи се и чудећи откуда у пустињи такав ангелски глас и такав врхунски музичар. И јарци бејаху престали да пасу поведени хармоничном мелодијом свог пастира, па се тиховњак зачуди како и саме бесловесне животиње стајаху непомичне око свог пастира, обузете и очаране његовим ангелским гласом.

Отишавши право у лавру тиховњак обавести игумана о чудесном пастиру и о његовом слаткопјенију. Они позову Јована из пустиње и игуман га стане грдити тражећи од њега да му открије своје право порекло. И тада им Јован неизбежно исприча како је био царев музичар и први слаткопојац. Тек онда игуман препозна у његовом скоро усахлом од уздржања и пошћења погледу и његов пређашњи изглед, присетивши се оног царевог миљеника  привлачног погледа и румених, живих образа, којег бејаше упознао у раскоши цариградске палате… Измоливши поново са смирењем и многим сузама исто послушање, Јован се повуче у пустињу.

Игуман међутим, у страху да цар не дозна нешто о томе, ипак одлучи да оде у Цариград и ставши пред цара, рече му: “Милостив буди слуги своме, царе”, припадајући царевим ногама, “У име Бога који жели спасење за све и за сва, молим ти се да саслушаш очински захтев и да га испуниш, испунио Бог добрима твоје жеље и захтеве!” Изненађен старчевим дубоким смирењем и послушањем, цар га подигне и благо запита говорећи: “Шта желиш од мене, оче?” “Опрости ми, царе, ако будем смео пред твојим Величанством, мој захтев је ништаван за остварење, теби је то веома лако, јер ништа друго није потребно до једна твоја реч. А његово испуњење донеће радост и утеху и самим анђелима, и добро мојој лаври.” “Говори шта искаш – рече цар орасположен. Шта год пожелиш учинићу ти.” “Царева реч је света – одговори са смирењем игуман – и не ваља је газити.” “Тако је, оче, тако је – потврди цар дирнут старчевом простотом. Говори дакле, кажи шта желиш.” “Подај нам, рече игуман, једног од својих поданика, који жуди за вечним спасењем својим, и нека се моли за твоје царство. Само то желим и ништа друго”, рече игуман и заћута. “Нека ти буде по вољи, одговори весело цар. Ко је тај и где је?” “Код нас је, рече узнемирено старац, и то са ангелском схимом, а зове се Јован Кукузељ.” “Кукузељ?!” Пресече се цар, проливши сузе низ образе и низ царске груди.

Онда му игуман исприча све о Јовану, и цар слушаше сваку реч са великом пажњом. Најзад узвикну дирнут: “Жалим мог јединог појца! Жалим мог Јована! Али, пошто се већ постригао, ваља издржати! Јер, спасење душе је изнад свега. Нека се дакле моли и за моје спасење и за моје царство.” Чувши ово, старац прослави Бога и благослови свог милостивог цара, те се радостан врати назад у лавру.

Од тада дакле Јован живљаше у миру, подигавши себи келију са параклисом посвећеним Архангелима и тихујући у њој шест дана у недељи, док недељом и осталим празницима долажаше у Саборни храм, где стојећи за десном певницом скрушено појаше заједно са осталим појцима. Једног дана, у суботу Акатиста, отпојавши празничне химне, он се спусти после бденија у стасидију преко пута Богородичине иконе пред којом се читаху икоси, да мало отпочине. Заспавши на тренутак, он чу тихи глас како му говори: “Радуј се Јоване!” И угледа пред собом Богородицу како сија у небеској светлости. “Ти ми певај – настави Богородица – и ја те нећу напустити”. И предавши му један златник, ишчезе. Дошавши себи, Јован препун неизмерне радости виде крај себе новчић и сузе радости потекоше низ његово исушено лице. Он захвали и прослави веома Небеску Царицу за овај неисказани дар и благовољеније и милост. А онај новчић братија окаче на ту Богородичину свету икону, која начини велика чуда, и не само икона, него и сам новчић.

Од тада Јован још више ревноваше на свом послушању, појући благочестиво и скрушено, те му се од многог стајања, бденија, што у његовој келији што са братијом, ноге почну распадати и јеђаху га црви. Но, опет му се кроз неко време у сну јави Богородица рекавши: “Од сада буди здрав!” и он сместа оздрави, а ране и болови ишчезнуше.

Због тога се Јован из захвалности до краја живота предао великим и натприродним подвизима, те се толико умом просветлио, да се удостојио и да предвиди час своје блажене кончине. Опростивши се тако са свима окупљеним у његовој келији, и затраживши и примивши од свих опроштај, и заповедивши да му се тело погребе у цркви светих Архангела, он се у молитви престави Господу.

Ова Богородичина икона налази се у параклису подигнутом близу манастирске капије, на месту на коме по обичају стоји Богородичина икона, и пред њом непрестано горе три кандила.