Богородица Похвала

    За ову свету икону тврде да је то иста она коју је патријарх Сергије носио у литији око Цариграда након коначне победе Византије над Скитима. Даровао је благочестиви цар Алексије III Комнен лично преподобном Дионисију за време свог боравка у Трапезунду, што сведочи и натпис на полеђини иконе урезан на сребрној плочи.

Негде 1592. године ову икону отели су морски разбојници, али је њихов вођа одлучио, по страшном виђењу које му се једне ноћи приказало, да је сместа врати назад у манастир. Када су донели у манастир кивот у коме је била положена ова света икона и отворили га, он је био препун миомирисног мира. Пренеражени овим догађајем, неки од разбојника потражили су покајање за своја злодела и утеху у монашком чину.

Икона 1767. године бива поново украдена, овог пута од стране иноверника. Њих међутим пресрећу неки хришћани, узимају од њих светињу, и односе је на острво Скопелос. Чувши за догађај, монаси одлазе на Скопелос да узму икону и врате је у манастир, али мештани не желе да је се лише. Касније се међутим повинују жељи монаха, уплашени великом епидемијом која се тих дана изненада појавила на острву. Оставши без вазљубљене иконе, Скопељани из благодарности подижу на свом острву метох, који и данас постоји и принадлежи светом манастиру Дионисијату.

На овој икони знаци точења светог мира и данас су уочљиви. Наиме, због велике количине истеченог мира са читаве површине иконе и због њене велике старости, Божије лице доста је неразговетно и као да се избрисало.

Ова света икона налази се у параклису Акатистне химне Пресветој Богородици и сваке вечери пред њом се окупља читаво братство и чита се Акатист. Она је малих димензија: висине је око два, а ширине око један и по длан.

 Један руски поклоник пак оставио је овакво сведочанство о икони Похвале:

“У Дионисијату се пре неколико година налазила и чудотворна икона Пресвете Богородице која је чудесно целом својом површином точила миро, тако да је читав сребрни оков био њиме натопљен. Она се сада налази на острву званом Скопелос, недалеко од Свете Горе, удаљеном скоро 80 миља према југу, јер су је монаси након силног мољења поклонили тамошњим хришћанима, од којих заузврат сваке године добијају неку врсту надокнаде.

Изостављам повест о овој икони, јер је веома опширна. Само бележим да је један разбојник, дошавши у Дионисијат на силу отео ову свету икону од монаха, затворио је у некакав кивот и укрцао се на брод, претећи и хулећи. Отиснувши се на пучину, још исте вечери јави му се у сну Пресвета Богородица, претећи му следећим речима:

– Зашто си ме, лукавче један затворио у ковчег и закључао? Врати се и однеси ме назад у моје пребивалиште, где сам боравила у тишини и миру.

Он или није разумео или се није обазрео на ове речи и пробудивши се није на виђени сан ни мислио нити се бринуо. Тек када се изненада подигао велики ветар и страшна бура а његови људи се нашли у опасности, он се сетио свога сна и иконе. Отрчавши у своју кабину, он пронађе ковчег разлупан на делове, а свету икону како плива у обиљу миомирисног мира које је из ње истекло. Када је узео у руке, бура се утишала.

Уплашени тим догађајем, разбојници се врате назад у манастир. Приставши у луку, они дојаве монасима да су донели свету икону, молећи их да сиђу на обалу и да је са почастима дочекају. Монаси задивљени одмах сиђу, обучени у свечане одежде, са свећама и тамјаном, и узевши ону часну икону Богомајке, донесу је радосни у Саборни храм и поставе на њено место.

А гусарски вођа свима је показивао комаде кивота и своју одећу натопљену миром свете иконе, и они се дивљаху. Многи од разбојника тада су се одрекли свог гусарског живота и отимачине, и кајући се постали монаси, док су неки отврднули срцем и лоше завршили.”