Света Гора је једина држава на планети у којој се људи не рађају него искључиво умиру. Светогорци су се повукли у ову чудесну земљу хиљадугодишњег тиховања и молитве како би умрли за овај свет и поново се родили у Христу. На Светој Гори монаси су настанили манастире у којима је општежиће. Монашки суживот или идиоритмија је живот монаха расутих по келијама који се окупљају на заједничку молитву у Саборни храм. Бројни су и пустињаци који се подвизавају по свим неприступачним местима какве су, рецимо, пећине на Каруљској литици. Ту се срећу људи достојни подвига да живе у најсуровијим условима где дух уздижу ка Богу мучећи тело и тихујући између мора и неба.

У манастирима уз величанствену заједничку молитву монаси врше и многобројна послушања. Као црквењаци, баштовани, трпезарци, кувари, гостопримци, библиотекари, економи. Најмање времена остаје за одмор јер иза тога следи и сопствено монашко правило које свако појединачно врши  у келији. Ноћу су молитве интензивне. То доба дана, мирјани обично посвећују одмору тела и ума, док светогорски монаси дарују Богу. На Светој Гори смрт не изазива тугу како је то уобичајено на свету, То је час монаховог сусрета са Богом и разлог достојанствене радости. Светогорци и данас сахрањују покојне као  и пре хиљаду година.

Без ковчега у ушивеној мантији. Лице се прекрива паном (коју је монах носио за живота), а глава се од слегања земље заштити са 3 – 4 камене плоче. После 3 године или касније када се поново ко од братије упокоји , гроб се откопава и кости се извлаче. Затим се окаде тамјаном и оперу у вину. Кости се спуштају у костурницу, а лобања заузима место у посебној соби, каква постоји у сваком манастиру на Атосу. Дешава се да кости блаженопочившег Светогорца миришу на босиљак и имају воштану жуту боју што је један од начина на које Бог пројављује своје свете људе.