Светогорске приче (Аутор текста: Горан Вукчевић)

    На Свету Гору одлазио сам много пута и сваки одлазак ми је нудио нове и другачије спознаје. Искуство које желим да испричам ми се десило 1999 године током бомбардовања. После паклених 40 дана у Новом Саду долазак на Атос је деловао као директна линија пакао – рај. Са таквим искуством, напрегнутих и искиданих живаца, препун питања на које нисам имао одговор стигао сам у Хиландар као у уточиште. Овде се одговори не добијају усмено, нити писмено, нити на биоло који начин на који смо навикути. Сигурно не случајно, овог пута сам на Светој Гори по први пут доживео монашење и сахрану. Монашење је светогорско рађање, излазак из овог света и улазак у вечни живот још за ово време а сахрана је завршетак овог времена и коначно представљање вечном смислу.

Моје искуство је било вишедимензионално. Наиме у таквом стању се догађаји не дешавају само споља, него и изнутра а са посебно осетљивим и рањивим чулом сам примећивао необичне везе између онога што се дешава око нас и у нама. Тако напрегнут сам свет у мени и ван мене доживео као веома повезан и све што иначе нема везе једно са другим добијало је неко значење.

Киша је пљуштала по светогорским баштама снагом која плави људско срце болом јер су у исто време бомбе пљуштале створене људском помраченом вољом. Сова се однекуд створила и захуктала на мом прозору, ја сам ћутао загледан у себе као да ме ништа више не може изненадити а наде једва да ми је нешто остало. То је оно стање када се човеку чини да је огуглао на све и када се сав претвори у посматрача. Одмах иза тога сам сазнао да је умро отац Митрофан, управо он који ме је у доласку први дочекао на пристаништу. Мислио сам да ме смрт свуда прати и болно сам покушавао да се сетим разлога због чега умиремо, и још горе зашто од свега што живи и умире једино човек зна да му је смрт неминовност. Хиљаду пута сам слушао утешне и спасоносне хришћанске истине, но сад су ми оне звучале као напамет изговорени слогани, добро научена лекција или пригодна прича. Језиви звук авиона у домовини који долази да сеје смрт, снага громова и пљусак, хуктање сове и Митрофанова смрт су ме увеле у постојање смрти и механички, помало са чуђењем сам пратио светогорску сахрану. У мени је сасвим непотребно и неадекватно месту и догађају зазвучао један заборављени аргентински танго и женски глас који призива тамо неког да по пустињи овог света сеје љубав. Смрт и сахрана су се догодиле на следећи начин:

Поменута сова је три пута долазила, хуктала, слетала на одџак. Рекао сам «Ово је рђав знак за домаћина куће, тако се верује, да не умре неко од стараца?». Рестауратор Ђорђе ми је указао на многе празноверице. Помислио сам да је то све због мог стања. Отишао сам на починак. Ујутро сам брао мокро од ноћашње кише поврће из баште. Искушеник Гаврило и ја смо носили поврће у пристаниште, зазвонио је мобилни са гласом оца Методија и вешћу да је ноћас умро отац Митрофан. Монаси не користе глагол умро, него представио се. Но мени је зазвучала смрт «умро је», помислио сам и сетио се оца Митрофана.

Отац Митрофан је некадашњи љотићевац. У манастир је дошао давно после другог светског рата. Био је стуб сложене организације манастирског живота. Годинама је биран на дужности првог епитропа. Цео Атос га је познавао као врсног ерудиту и теолога тако да је спадао у ред најпознатијих светогораца друге половине двадесетог века. И ми смо га могли виђати по Србији у последњим нашим несретним годинама. Одан Хиландару највише времена је проводио на имању Каково одакле је зналачки бринуо о манастиру. Неко од стараца је ради овога прокоментарисао «Коначно долази да остане».

Проигуман Мојсије заједно са братијом је одлучио да се сахрана обави већ сутрадан у свитање. Ово је сасвим довољно времена да се скупе светогорци а за госте ван Свете Горе нису добра времена. Треба припремити сахрану која је већ вековима истоветна у свим светогорским келијама, манастирма и скитовима.

Најпре се ископава већ постојећи гроб на гробљу где има свега неколико гробова. Гроб мора бити стар барем три године.

Отац Сава је копао а нас неколицина смо помагали. Ја сам био забезекнут, али нисам питао ништа него сам фотографисао. У почетку сам хтео да снимим ретке снимке не знајући да ћу снимити и више од тога. Наиме, видео сам монахе како са љубављу приступају ископаним костима без страха и гађења. То сам одмах приметио и зачудио се. Мало сам се постидео свог стања у коме сам се нашао. Убрзо сам и ја сасвим растерећен учествовао у ископавању костију старца Дамаскина. Отац Илија је прокоментарисао да ископавамо кости оца који је био обичан монах, баштован. Чуо је то од оца Јована коме је већ 95 година. Тело умрлог се не полаже у ковчег него се у зашивеној мантији са паном преко лица полаже у земљу а лобања се заштити са неколико плочастих камена како се неби здробила од слегања земље. Након одређеног времена кости оца Митрофана ће се преузети исто као што се сада преузимају кости оца Дамаскина. Кости се одвајају од одеће, каде се и перу у белом вину. Те кости се стављају у заједничку крипту, док се лобања смешта на полицу крај осталих глава блаженопочивше братије. Понекад се чак на челу запише име и година упокојења. Радост је велика када ископане кости миришу на босиљак. То зато што их је Бог одабрао да се кроз њих прослави и покаже да смрти заправо нема. Отац Митрофан је донет у ковчегу који је постављен у припрати цркве да стоји целе ноћи уз читање псалтира. У рану зору се служи опело а затим креће поворка из цркве краља Милутина. Предводи је отац Василије са крстом у руци и неколико корака за њим стасити монах Илија са бајраком. Положен је у гроб тог јутра док сунце још није огрејало и уклонило сенку манастирских зидина.

Када је сунце мало више одскочило открио сам неки спокој и ново изненађење ме је чекало јер сам дознао да већ увече ће се замонашити три млада искушеника. Смрт је отишла са овом сахраном. Одговор на моја неисказана питања су дошла немо али поуздано да запрацво смрти ни нема. Сетни танго су замениле речи из јеванђеља: «…..».

Наједном радост. Увече ме чека доживљај монашења. О томе ћу писати други пут.