«И ушавши к њој анђео рече: Радуј се, благодатна! Господ је с тобом, благословена си ти међу женама!» (Лука, 1,28)

Једини догмат у вези са Маријом Дјевом је дат на Ефеском сабору који је назива Тхеотокос што значи Мати Божија. Црква није дала много догмата о Богородици али је у њеној личности препознала оно створење које је једино у целокупној творевини божијој, и материјалној и духовној стигло до испуњења циља због кога творевина и постоји тј. до најпотпунијег могућег сједињења са Богом. Током целе своје историје Црква слави Богородицу називајући је «часнијом од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима». Православна Црква широм земљине кугле са посебном нежношћу се моли и нада у Богородицину милост и светост. На њен олтар се полажу многе сузе, молитве, најлепши дарови људском уметничком руком направљени, о њој се певају најнежније песме. Све у свему Црква сва трепери посебном нежмном љубављу према Богомајки.

Пристанак Дјеве Марије, слободно прихватање Бога од стране њене воље, њено слободно «да» чини могућим ваплоћење Сина Божијег: «Ево слушкиње Господње, нека ми буде по речи твојој» (Лук.1,38).

Она је средишна личност у нарочитом служењу жена по божанском плану спасења. У њој, жени, се завршило нарочито дело Светога Духа – Ваплоћење Сина и Логоса Божијег.  Тако кроз Црквено предање Ева је она која је због непослушности и одбијања постала узрок смрти, док је Дјева Марија као послушна постала узрок спасења за себе и читаво човечанство. Треба овде напоменуто да је Маријина послушност одраз њене слободне воље и чистоте због које је одабрана и способна за сусрет са Богом.

Кроз Богородицу се узвишује служење жене, силаском Светога Духа на Дјеву Марију давши јој стваралачку способност за Ваплоћење Сина Божијег. Тако Дјева Марија, Богородица, на празник Благовести је постала пријемница богојављења Светога Духа, типолошки се довршава повезаност Марије и Еве и ваплоти се Нови Адам који у себи васпоставља све створено.

За нехришћане, Дјева Марија је вечна тема за расправу, док је за хришћане она вечна нада и слава о којој се радије пева него богословствује:

« Достојно је уистину, да блаженом зовемо тебе, Богородицу, увек блажену и свебеспрекорну, Матер и Бога нашега. Часнију од Херувима и неупоредиво славнију од Серафима: Тебе што Бога Реч непорочно роди, уистину Богородицу величамо»