Вековима људи поштују иконе и клаљају им се. Вековима се поставља исто питање о значењу икона. Најбоље одговоре су давали свети оци хришћанске цркве који су ово питање довели до дубоке теолошке мисли, а током историје и до теолошких и догматских сукоба.

Тако, рецимо, Свети Василије Велики каже за иконе да ”штовање упућено икони, доспева до праобраза”. Да би ово разумели треба знати једну од основних хришћанских истина, да је Бог од почетка створио човека по сопственој икони (слици, образу). У Старом Завету није била уобичајена употреба икона зато што је било немогуће изобразити подобије невидивог и бестелесног и неописивог и неизобразивог Бога. Међутим, пошто је Бог због обиља своје милости, заиста постао човек, боравио на земљи и са људима живео, страдао, био распет, васкрсао, узнео се, а све се то заиста и збило и људи су то видели, одлучили су Свети Оци да све то буде на иконама записано.

Свети отац Јован Дамаскин говори о овој теми и кроз једну интересантну причицу, У време Христа некакав цар Авгар царовао је у граду Едеси и послао је дворског сликара да наслика лик Христов. Сликар није успео због заслепљујућег блистања Његовог лица; а Господ је прислонио на своје божанско и животворно лице један убрус и изобразио на њему свој лик, те га послао Авгару који је то и желео.

Епископ Николај Велимировић говори о томе да су иконе много више него симбол нашег поштовања Христа. Он каже да су освећене иконе канали моћне Божије благодати која лечи, препорађа, просвећује, охрабрује и опомиње. Господ Бог толико воли своје светитеље и мученике тако да даје моћ чак и њиховим ликовима када се поштују и њиховим именима када се призивају.

Данас када неверник стаје пред икону он пред њу стаје са осећањем да се налази пред историјским и уметничким благом. За верујућег човека икона има много дубљи, животворнији смисао, он стаје пред икону као испред прозора који гледа и изображава Царство Небеско.