Тамјан и кађење! Два појма: материја и радња. И једно и друго је у нашој свести везано за молитву било да је у цркви или у нашем дому. Мирис тамјана је некоме угодан а некоме не. Овај мирис често потсећа на цркву, на мистику, на разне црквене обреде који неки воле а неки не. Но нека се зна да је тамјан у великој употреби још од најстаријих времена како у јудејском богослужењу тако и у разним осталим култовима. Ова материја потиче из Индије и из афричких земаља. Још у старом завету се говори о његовој припреми и о његовом коришћењу у богослужбене сврхе. У старом свету овај материјал је због своје реткости био веома скупоцен. У Хришћанству тамјан се такође преузима за богослужбене радње. Три мудраца су новорођеном Богомладенцу Христу заједно са златом и смирном принели и тамјан на дар.

Када се тамјан топи на жеравици, дижу се колутови белог дима угодног мириса и шире се по храму или дому, што символизује наше молитве које желимо да предамо и уздигнемо Богу као пријатни мирис душе.

У почетку су хришћани избегавали кађење баш због тога што се користио и у другим религијама а нарочито многобошци у својим култовима. За време гоњења цркве, Хришћани су често били приморавани да приносе тамјан идолима што је било доживљено и равно одрицању од Христа и одпадање од хришћанске вере. Тек касније по престанку гоњења цркве ово се устручавање од кађења изгубило.

Многи су склони да кађење у нашој хришћанској цркви тумаче као чисто преузимање или имитирање из многобожачких и других нехришћанских култова и култура. Но ово увођење има библијског основа. У књизи пророка Малахије(1,11) пише да ће се у Месијанска времена приносити Богу чиста жртва и кадило. Овде се под кадом подразумева употреба тамјана. У Новом Завету, пак, у Јовановом Откровењу се о употреби тамјана говори као «жртви истинитом Богу».

Кађењем верних примају се њихове молитве а уједно се и невидљиво освећују  какав је и мирис тамјана. Тамјан се може користити на сваком месту баш онако како се и молитва пружа Богу свуда и увек. Но кађење и употреба тамјана је само спољашњи догађај и пратња онога што се у нашим душама догађа, радња која освештава наше унутрашње молитвено стање а никако обред сам по себи довољан. Хришћанин једноставно осећа потребу да сва његова чула, која му је Бог дао, учествују у прослављању Бога. Око гледа икону, ухо слуша молитву и појање, језик је активан у светом причешћу, а чуло мириса осећа мирис тамјана.

Зато, код куће упалите тамјан или са брикетом или ако немате брикета ставите на алуминијумску фолију и упаљену ринглу, и уз молитву освештајте свој живот и простор.

Аутор текста: Горан Вукчевић