Приликом доласка Пресвете Богородице на полуострво Атос, у тренутку када је крочила на земљу која ће постати њен врт највећи идол који се налазио на самом врху планинског масива обрушио се и пао у понор.

Сам врх Атоса налази се на висини од 2033 метра надморске висине. На њему је саграђена капела посвећена преображењу спаситеља, покрај капеле је камен на коме се налази гвоздени крст Светог Атанасија Атонског, а ту је и бунар са кишницом.

До врха се може стићи од манастира Велика Лавра Светог Атанасија, али се много чешће користи стаза од скита Свете Ане или са каруље.

Поклоници би требало да планирају успињање до Атоса током топлијег периода године тачније од маја до октобра јер се током хладнијих месеци температура спушта веома ниско, кише су честе, а многе стазе су уствари вододерине.

Могуће је попети се и сићи у истом дану, али то представља озбиљан напор и изискује одређен ниво физичке спремности. Лакше је планирати дводневни подухват и првога дана преноћити у келији Панагија, која се налази на 1500 метра надморске висине. Састоји се од две просторије и капеле. У првој просторији је бунар и огњиште, а у другој је двадесетак ћебади на бетонском поду. Зато је важно уз себе понети врећу за спавање, и после окрепљујућег сна поранити до самог врха.

Стазе које воде до врха нису претерано стрме, али успињање траје дуго па је добро понети нешто хране, енергетски богате, а имајте на уму да се током пешачења губи доста соли кроз знојење па ће и минерали добро доћи.  Ваше залихе воде (довољно ће бити литра ипо по особи) можете обновити на одморишту на 800 метара надморске висине, где се налази чесма, као и у самој панагији. Бунар се као што смо поменули налази и на самом врху.

Што се одеће тиче, добро ће доћи нешто отпорно на ветар и кишу јер се дешава да се време зачас промени, ако ”уђете у облак” брзо ћете бити орошени, а боравак на врху током ноћи није могућ ни током лета јер се температура нагло спушта.

Уочи прображења служи се свеноћно бденије и света литургија и тада су сви они који немају топлу одећу принуђени да одустају због хладноће. У самом храму су само свештенослужитељи и појци, а остали светогорци и поклоници (буде их око две стотине, сваке године) распоређени су по невеликом платоу и стрмим падинама. После светог причешћа свако од присутних добија неколико гроздова и чашу воде  из бунара. Поклоници потом сачекују излазак сунца, који са овог места представља јединствен доживаљај.

На самом врху уморни поклоник се снажно духовно окрепљује и самим тим умор и исцрпљеност нестају. Следи подвиг спуштања који за многе представља већи напор него успон, јер је камење клизаво, а често се на прашњавој стази изгуби равнотежа, па треба бити опрезан. Поклоници посебно треба да обрате пажњу током групних пешачења јер увек постоји опасност да појединац у колони приликом пада покоси остале.

Светогорски монаси често користе муле и мазге приликом успињања на Атос и то пре свега за ношење пртљага. Догађа се да се током ноћи мула препадне завијања шакала којих има доста по читавој светој гори па је монах принуђен да настави пешке док га одана животиња сачекује у подножју .

Постоји неписано правило да сваки светогорски монах треба бар једном да посети врх Атоса током живота, а многи то практикују и сваке године. Будући да је врх Атоса на територији која припада манстиру Велика Лавра домаћини славе су увек монаси ове обитељи и задужени су да бројним поклоницима послуже оброк испред келије панагија.

У панагији се рецимо и то, налази печат који одсликава врх Атоса. Овај печат свако може утиснути на свој дијамонтирио односно светогорску дозволу.

На стази која води ка врху могуће је срести и остареле монахе, па чак и поклонике у позним годинама. Ко год се одлучи на подвиг успињања до врха Атоса уз молитву биће од Бога помогнут да превазиђе сопствене снаге и на чудесан начин победи напор и умор већ самом намером да се упути на највиши врх Свете Горе.

ФОТОГРАФИЈЕ АТОСА: