На самом почетку ваља рећи да су манастири администартивно груписани у пет група с тим да само пет манастира, вође тих група, имају право да сваке пете године дају прота. Групе су сачињене овако:

1. Велика Лавра (Дохијар, Ксенофонт и Есфигмен)
2. Ватопед (Кутлумуш, Каракал и Ставроникита)
3. Ивирон (Пантократор, Филотеј и Симонопетра)
4. Хиландар (Ксиропотам, Свети Павле и Григоријат)
5. Дионисијат ( Зограф, Пантелејмон и Констамонит)

Хијерархија манстира каква је данас, датира из XVI века и до данас се није мењала. Мања монашка станишта од манастира су скитови који административно припадају неком од манастира, Назив СКИТ је изведен од аскета. Они су формирали прве овакве заједнице монаха, Скитови, заправо представљају скуп келија које су се у неким случајевима прошириле до размера манастира, мада их има и већих од појединих манастира, какав је случај са скитом Светог Андреја.

У скиовима живи мање монашко братство којим управља дикеј (судија) са својим помоћницима. Они имају заједничку цркв-киријакон за заједничка богослужења, мада и свака келија има сопствену капелицу. Некада је на Светој Гори било више десетина скитова да би данас, збо све мањег броја монаха, њихов број био сведен на десетак од којих неки једва егзистирају.

Највише скитова и келија има у пределу око Атоса и овај део се уопште назива Светогорска пустиња. Ту у свим келијама, колибама и пећинама живе испосници, исихасти, анахорети или једноставно – пустињаци, како их најчешће зову. То је посебан сој људи који је уз благослов манастира, отишао у осаму да се у веома строгом режиму живота подвизава по узору на знамените светогорске калуђере који су увршћени у ред светаца. Усредсређени на индивидуалну молитву и мистично виђење Бога, веома мало једу, још мање спавају, а бесконачно у себи понављају Христову молитву: ”Исусе Христе, сине Божији, помилуј мене грешног”.

Окружени миром и тишином, окупани свелошћу сунца, доживљавају визије сусрета са Богом и свецима. До њих је тешко доћи јер им се келије налазе на неприступачним местима, без дивљих путева и стаза, а код неких келиота приступ је могућ само дрвеним мердевинама и уз помоћ ланца за спуштање. А када коначно стигнете до пустињакове келије, дуго ћете стајати пред вратима док вам их не отвори, јер је њихово гесло да се само упорнима отварају врата. Пустињаци радо примају госте и труде се да их најлепше што могу угосте, не скривајући притом радост што сте их посетили.