– 820. Први пут се спомињу еремити (монаси – пустињаци) који живе на Атонском полуострву.

– 843. Одржан сабор на коме је успостављен култ икона и на њему су посебно били заступљени атонски еремити.

– 859-863. Први боравак Етимија Новог (Солунског) на Атосу.

– 883. Цар Василије 1. (867-886) у свом сигилију (повеља са печатом) први прокламује целовитост заједнице атонских монаха и све их ставља под своју највишу заштиту.

– 908. Први пут се спомиње Андреја као прот Свете Горе.

– 942-943. Земљишно разграничење (демаркација) монашке територије и утврђивање границе Свете Горе.

– 957. Свети Атанасије Атонски долази на Свету Гору.

– 964. Свети Атанасије Атонски оснива  манастир под именом Велика Лавра и он добија потпуну самосталност, односно бива проглашен за ”Царску Лавру”.

– 972. Доношење првог свеопштег типика о уређењу живота на Светој Гори, познатог као Трагос (јарац), назван по јарећој кожи на коме је писан. Овај најстарији светогорски устав потписао је цар Јован Цимискије (969-976). Трагос се чува у архиви Протата.

– 980. Свети Атанасије Атонски помаже да се подигну манастири Ивирон (980) и Ватопед (985), а нешто касније Есфигмен и Зограф.

– 1015. Први пут се помиње Хиландар, али као грчки манастир.

– 1030. Оснивање манастира Дохијар.

– 1035. Оснивање Ксенофонта.

– 1045. Донет други светогорски типик, звани Мономахов типик у коме је за Атонско полуострво први пут употребљен назив Света Гора.

– 1169. Оснивање манастира Пантелејмон и Кутлумуш.

– 1198. Свети Сава и вети Симеон оснивају манастир Хиландар.

– 1204. После пада Константинопоља, учесници Четвртог крсташког похода долазе на Свету Гору и она потпада под јурисдикцију Латина.

– 1207. Свети Сава  преноси мошти Светог Симеона (Стефана Немање) из Хиландара у Србију.

– 1341. Свети Григорије Палама подржава монахе Свете Горе оптужених од Варламе на Синоду одржаном у цркви Свете Софије у Константинопољу.

– 1348. Устоличен је први прот Србин, извесни Антоније.

– 1385-1401. Период прве турске окупације Свете Горе.

– 1406. Доношење трећег светогорског типика, тзв. Типик Манојла 2. Палеолога (1391-1425).

– 1430. Солун пада у руке Турака, а самим тим и светогорски манастири изражавају покорност турском султану.

– 1575. Издавање четвртог  светогорског типика ратификованог од Патријарха Јеремије 3.

– 1661. Продаја карејских келија и земљишта светогорским манастирима.

 – 1743. Цариградски патријарх Кирило 5. уз помоћ Мелетија Ватопедског у близини Ватопеда оснива Атонску Академију, тзв. Антонијаду где се по западним узорима изучава класична литература, реторика, математика, филозофија и теологија.

– 1783. Први светогорски типик кога доноси патријарх Гаврило 4. и којим се уводи петочлана Света Епистасија.

– 1821. Светогорски монаси листом стају уз устанике предвођене Емануелом Папасом против Турака. Децембра исте године Турци крваво гуше овај устанак, пљачкају светогорске манастире и у сваком од њих постављају по један гарнизон своје војске.

– 1830. На међународној конференцији у Лондону призната независност Грчке и прокламована међународна заштита Свете Горе.

– 1912. Грчка морнарица ослобађа Свету Гору од Турака.

– 1913. Лондонска мировна конференција потврдила и гарантовала аутономност и неутралност Свете Горе.

– 1923. Према мировном уговору одржаном у Лозани, Света Гора је дефинисана као теократска република под суверенитетом Грчке уз гаранцију неповредивости негрчких манастира.

– 1924. Скуштина светогорских игумана доноси и данас важећу Конституционалну повељу засновану на хрисовуљама визанстијских царева, ферманима турских султана и сигилијма екуменских (цариградских) патријарха, која је за вечита времена потврдила редослед двадесет манастира (чл.1): Велика Лавра, Ватопед, Ивирон, Хиландар, Дионисијат, Кутлумуш, Пантократор, Ксиропотам, Зограф, Дохијар, Каракал, Филотеј, Симонопетру, Свети Павле, Ставроникита, Ксенофонт, Григоријат, Есфигмен, Русик(Пантелејмон) и Констамонит.

Само наведени манастири могу поседовати имовину на Светој Гори (чл.2) и убудуће број манастира се не сме мењати (чл.3). Сви монаси, без обзира на националност, морају имати грчко држављанство (чл.6), а призната је и аутономност свих манастира (чл.9).

Прослављена хиљадугодишњица од оснивања Велике Лавра.